Opasnosti intravenske primene gvožđa.
Simptomi anemije narušavaju kvalitet života, umanjuju životne sposobnosti i često onemogućavaju ostvarenje postavljenih ciljeva. Brz tempo života i velika izloženost stresu često dovode do umora, pospanosti, pa čak i depresije. Ako se tome doda i neredovna ishrana, simptomi se mogu i pojačavati. Međutim, navedene pojave mogu da ukazuju i na problem sa anemijom. Lekari se u praksi najviše susreću sa hiposideremijskom anemijom, koja nastaje usled nedostatka gvožđa i od koje pati oko osamdeset odsto pacijenata.Anemija je u stvari smanjenje broja eritrocita i smanjenje koncentracije hemoglobina u cirkulaciji. Glavni pokazatelj prisustva anemije jeste koncentracija hemoglobina, pa kažemo da neki čovek ima anemiju ako je vrednost hemoglobina manja od 130 grama po litru – ako su u pitanju osobe muškog pola, odnosno 120 grama po litru – ako je reč o osobama ženskog pola.
Od hiposideremijske anemije pate najčešće osobe koje imaju povećane potrebe za gvožđem – u prvom redu to su deca u vremenu rasta i razvoja, zatim deca u pubertetu, od 13. do 16. godine života. Taj tip anemije se češće javlja kod žena nego kod muškaraca – čak 30 posto žena u generativnoj dobi naspram samo tri odsto muških pacijenata.
Siguran dokaz da je u pitanju hiposideremijska anemija imamo tek kada uradimo parametre metabolizma gvožđa, a to su serumsko gvožđe, totalni kapacitet transferina za vezivanje gvožđa i serumski feritin. Vrednosti serumskog gvožđa su snižene u slučaju hiposideremijske anemije, kompenzorno je povećan kapacitet transferina za vezivanje gvožđa, dok su vrednosti serumskog feritina snižene. Jako je važna vrednost serumskog feritina jer je on glavni parametar depoa gvožđa u organizmu, glavni pokazatelj toga kolike su rezerve gvožđa u organizmu.
Da bi se precizno postavila dijagnoza potrebno je uraditi laboratorijske analize krvne slike. Na osnovu toga hematolog može lako ustanoviti koja je terapija najbolja i najdelotvornija za pacijenta.
Najdelotvornije terapije
Bolesnici koji imaju hiposideremijsku anemiju leče se preparatima gvožđa koje danas u velikom broju mogu naći na tržištu, u vidu različitih tableta, dražeja ili rastvora. Svi oni sadrže od 30 do 60 mg elementarnog gvožđa. Uvek je potrebno da se krene sa većim količinama, odnosno udarnom dozom od 180 do 280 mg. Posle dve do tri nedelje, kada se krvna slika normalizuje, uzima se doza održavanja, obično od 60 do 120 mg gvožđa dnevno.
Terapija intravenskim gvožđem prepisuje se kada pacijent ne toleriše preparate koji se uzimaju kroz usta (lat. per os), ima mučnine, povraćanje i druge stomačne tegobe. Intravenska terapija primenjuje se i kada je poremećaj u resorpciji gvožđa povezan sa nekim inflamatornim oboljenjem, celijakijom ili kada je, usled masovnih krvarenja, potrebna brza nadoknada gvožđa.
Terapija anemije traje od tri meseca do šest meseci (najmanje) pa zato treba biti uporan i istrajan u njenom sprovođenju. Treba se hraniti namirnicama koje su bogate gvožđem, a to su u prvom redu namirnice životinjskog porekla, iz kojih se gvožđe mnogo bolje iskoristi nego iz onih koje su biljnog porekla. Gvožđa najviše ima u crvenom mesu, ribi, živinskom mesu, jajima, spanaću, cvekli, orasima, bademima, suvim kajsijama.
Oprezno sa intravenskom terapijom
Pre davanja intravenske terapije, potrebno je precizno odrediti koncentraciju gvožđa i uskladiti je sa individualnim potrebama pacijenta, jer takav vid unošenja nije fiziološki, te može doći može do predoziranja. To nije slučaj sa preparatima koji se unose peroralno, budući da se višak koji nije neophodan izbacuje stolicom – u crevima postoje vrlo precizni mehanizmi koji regulišu koliko je gvožđa u stvari organizmu potrebno.
